Eksperimentalni rok sastav Vizelj važi za jedan od najenergičnijih live bendova u regiji, što su iznova potvrdili nastupom na ovogodišnjem Velvet festivalu. Za oko deset godina postojanja, bend pronalazi nove načine da se razvija i ostane zanimljiv sebi i publici, pa je tako posljednjim singlovima iznenadio dosadašnje slušatelje, uveo još jednog člana benda, nove instrumente, opremu i utjecaje.
Bend trenutno čine Veljko Milinković, Aleksa Nedić, Jelisaveta Todorov i Pavle Petrović. Novu fazu njihovih nastupa karakterizira izazov da nove pjesme ukrote do te mjere da mogu improvizirati, neprimjetno griješiti i kontinuirano komunicirati s publikom – bez riječi.
“Ovo nam je četvrti put u Hrvatskoj, sad smo već napravili neku publiku. Čini se da nas vole, a volimo i mi njih”, počinju priču članovi benda dok sjedimo okupljeni oko diktafona kao oko logorske vatre.
Publika drukčije reagira na nove pjesme nego na stare, imate li taj osjećaj?
Veljko: Te stare pesme su pravljene da svi podivljaju u publici, dok nove nisu pravljene s tim u vidu. Drugačije ljudi reaguju, ali mislim da niko nije u fazonu da im se ovo ili ono više sviđa, nego je i dalje jedan paket.
Jelisaveta: Dešava se da ljudi koji znaju samo stare pesme se potpuno iznenade kad čuju nove. A ima ih onih koji znaju samo nove pesme, i onda podivljaju kad prvi put čuju stare, probudi se ta energija koju izazivaju te stare pesme.
Pavle, ti si posljednji ušao u bend, u trenutku kad je on već bio poznat publici. Kako vidiš svoj doprinos?
Pavle: Ja sam u bendu nekih godinu i po dana, i mislim da sam neki diplomata ili medijator. Sviram nekoliko instrumenata jer, kad smo u osnovnoj imali testiranje za muzičku školu, meni je profesorka rekla da nisam dovoljno dobar. Tako da, ja zbog toga sviram gomilu instrumenata na bini, njih četiri, jer moram da nadoknadim to što su mi rekli da nisam dovoljno vredan. To je sve neki kompleks. A inače mi je divno u bendu, Veljko mi je prijatelj već dugo, Jelisaveta i Nedić su mi postali prijatelji već na prvoj probi i puno poverenja imam u njih.
Jelisaveta, dobri bubnjari/ke su uvijek traženi, to je slučaj i s tobom. Sviraš u dva suštinski različita benda, kako to balansiraš?
Jelisaveta: Možda sam bila tražena, ali sad sam se našla i volela bih da ostane tako kako jeste, da ništa ne diram. Moje obaveze što se tiče sviranja ovog leta su fenomenalne i jedva čekam. A kako balansiram… To i jeste balans, jer je drugačija muzika u pitanju. I onda mi se desi da sam jedno vreme s Ivom Lorens intenzivno na probama i, pošto je to malo laganija muzika, fali mi Vizelj. I obrnuto. Ovde su sve muškarci, tamo su sve žene, i super mi je. Da sam sa još pet ovakvih likova, verovatno bih prsla.
Otkud ti na novčanicama?
Jelisaveta: To je ideja koja je nastala po pesmi. Naš ortak Petar Micić koji nam radi dizajn i novčanica i ulaznica je zajedno s nama došao na ideju da napravimo te novčanice da veličaju pesmu. I sad je to deljenje novčanica na koncertima postala tradicija.
Prije vas na Velvet festivalu svirao je bend Pseća plaža, koji također ima bubnjarku, kako ti se ona čini?
Jelisaveta: Odlična je. Znamo mi Lauru zbog Đutka, on je naš veliki prijatelj. Meni je Laura top i zanimljivo mi je da vidim šta ona radi i gde ću ja biti kroz koju godinu. Mnogo podržavam što ima bunjarki jer, iako ih ima dosta, nema ih kad zagrebeš u ozbiljnije bendove, u bendove koji putuju. Tu se desi neka separacija i treba proći taj korak, tako da mi je drago kad vidim da ih ima na većim festivalima ovog tipa.
Vizelj važi za bend koji ima određenu drskost i divlju energiju na nastupima, onu koja se vezuje za nekadašnju britansku scenu. Imam dojam da biste upravo zbog toga dobro prošli i u gradovima s jakim punk nasljeđem kao što je Pula.
Aleksa: Neki to vole kod nas, neki nam to zameraju, ali ne shvataju da je to sve lighthearted. Muziku, kao i sve ostalo u životu, shvatamo 90% ozbiljno, ništa ne shvatamo 100% ozbiljno, ni sahrane. Nama je to sve, kad je previše ozbiljno, ima taj momenat nabeđenosti koji nije kul. Ovako možeš da se opustiš.
Vi nemate samo jednog frontmena, nego svi imate kontakt s publikom i jako ste spontani u tome, dobro se snalazite u nepredvidljivim situacijama.
Aleksa: Snalazimo se jer volimo da svi učestvujemo u koncertima. Naša publika je naš egal, ne mogu nas smatrati kao da smo iznad njih kad su oni razlog zašto mi uopšte sviramo. Mi pravimo muziku, ali oni učestvuju u tome. Ja pozivam sve ljude, nebitno od pola i uzrasta, da se popnu da binu kad god hoće, samo da nisu nasilni, nismo u tom fazonu.
Tko je najviše utjecao na promjenu koja se dogodila u Vizelju?
Aleksa: Rešili smo da malo iskuliramo sa sirovom energijom jer smo imali puno koncerata i svima je to jasno. Mi se igramo, u životu se treba igrati, ne treba se držati čvrsto jedne stvari, jer ona uvek prođe, koja god bila. Veljko je producent, pa je on istraživao novu opremu, nove instrumente, ali svi smo uticali na neku tu igru.
Ako je tvoja filozofija da se ne treba držati čvrsto jedne stvari, a godinama si usko povezan s Vizeljom, kako onda uspijevaš da taj odnos bude neopterećen?
Aleksa: Mislim da mi nismo opterećeni bendom, optrećeni smo stvarima van benda, a bend je nešto što nas rasterećuje.
Veljko, počev od pjesme “Ne vidim te od dima”, imaš li utisak da se kod tebe dogodio neki shift kad je u pitanju bend i muzičko stvaralaštvo?
Veljko: Desilo se to da smo se, sa toga da pravimo pesme na probama, gde svi podjednako učestvujemo, prebacili na to da Aleksa i ja sedimo za kompjuterom i tako smo pravili ove nove pesme. Pošto se bavim produkcijom, ja sam bio taj koji sedi za Abletonom, pa su možda neke stvari koje su moj lični dojam uspele više da isplivaju, ali to je nešto oko čega se svi na kraju složimo. Ne mislim da sam ja preuzeo primat u stvaranju.
Donijeli ste dosta hrabru odluku da promijenite zvuk. Jeste li to ikad preispitivali ili ste ušli u to s punim povjerenjem, zato što je vama bilo zanimljivo u tom trenutku?
Veljko: Preispitujemo to u svakom trenutku zato što… Ima nešto jako zanimljivo u tome da samo sviraš jako glasno gitaru, bas i bubanj, i to je nešto što se gubi kad pokušavaš da sviraš uživo neke stvari koje si osmislio tako da budu zanimljive na snimku. Jako nam je drago na svirci kad se vratimo na te starije pesme, jer drugačije radi, mnogo više energije možeš da ubaciš u rokačkije pesme, da se tako izrazim, nego u pesme u kojima moraš da paziš da sve bude lepo upeglano i izjednačeno. I dalje se borimo s tim, ali na način da te nove pesme pokušavamo da pri izvođenju uživo budu što otvorenije i da ne moramo toliko fiksno da se držimo onoga što smo osmislili za snimak, nego da ipak taj live ima prostora za improvizaciju i za divljanje i za promene i da svaki put bude drugačije. To je ono što sviranje čini zabavnim, to što ne možeš da pogrešiš. I kad pogrešimo, samo nastavimo i izvučemo se, jer ne sviramo na matricu, sviramo uživo sve. Imamo neke loopove i to, ali možemo da produžimo neki deo, vraćamo se na gledanje i klimanje glavom i namigivanje između članova, i pesma svaki put bude drugačija upravo zbog toga što pokušavamo da održimo taj live momenat. I kad moramo da se vratimo na loopove i sampleove, gledamo da to izvođenje bude što organskije. Tu je borba, i jedno i drugo je zabavno i zanimljivo na svoj način.
Pošto si ti glavni producent, što ti je trenutno zanimljivo u muzici i što pokušavaš primijeniti i unijeti u Vizelj?
Veljko: U poslednje 3-4 godine, svi smo se zainteresovali za elektronsku plesnu muziku, za garage, house, techno. Delove toga što nam je tu zanimljivo pokušavamo da ubacimo i u našu muziku, ali te dve stvari su praktično neuporedive i ne mogu da se kombinuju. Ne možeš uživo da sviraš kao da sviraš techno. Baš zbog toga što to pokušavamo da izvedemo i iskombinujemo s gitarom i s bubnjem i s basom, tu se negde ispoljava ta originalnost. Svi se baš ložimo na elektronsku muziku i na rave, i onda te neke stvari koje su nam tu zanimljive pokušavamo i u sviračkoj muzici da ukomponujemo i da iskoristimo elemente toga. To su drugačiji pristupi izvođenju i stvaranju.
Vi ste uvijek važili za jak live bend. Čak i kad je u pitanju novi grad, kao što je to ovdje bio slučaj, i kad ne znate na čemu ste, imam dojam da vam je prvi korak uspostavljanje kontakta s publikom.
Veljko: Ne znam da li je to komunikacija u smislu da mi pričamo na mikrofon “‘Ajde sad ruke gore svi”, koliko je to neka razmena energije koja se dešava između publike i izvođača. Mi ne možemo tako dobro da sviramo kada je publika nezainteresovana. Kad vidimo da je zainteresovana, i kad osetimo tu energiju od njih, to i nas tera da sviramo energičnije. Mnogo smo više svi u sinku kada smo u sinku s publikom. Ako se fiksiramo na matricu i loopove, onda je svejedno šta publika misli, mi odsviramo to što smo smislili i to je to. Upravo zato, gledamo da ta svirka bude otvorena i da možemo ostaviti sebi prostora da, ako vidimo da određeni deo radi publiku mnogo više, onda ga produžimo, na njemu radimo varijacije. Ta komunikacija se tiče toga kako radi prst i palica i žica, a ne šta ćemo mi reći. Ta razmena energije je najbitnija i to ide prirodno, nije osmišljeno. Kad vidiš da se publici baš dopada, to tebe tera da mnogo više energije unosiš u instrument. Taj ciklus se dešava – čim vidimo da publika podivlja, mi bolje sviramo, onda ona još više podivlja, mi još bolje sviramo, i tako ukrug ide. Sve vreme se dobacujemo i na kraju to eksplodira, ako se sve poklopi, i završimo baš zadovoljni. A ako se ne desi to, samo je mučenje. Ne možeš ni ti, samo se gubiš, sviraš baš glasno, divljaš na bini, a ljudi bleje i stoje prekrštenih ruku.
Jelisaveta: Kad mi izbacimo neku pesmu i imamo komentare, oni nisu toliko relevantna i suštinski bitna stvar da ti sebe kotiraš po tome. Neko je to napisao dok je sedeo za kompom, nije to toliko relevantno koliko je uživo. Kad uživo vidim da ima ljudi, da to vole, naježim se, hoću da im dam još više i tu se dešava ta razmena energije gde svirka bude ludilo. U Zagrebu, ja sam posle svirke najozbiljnije pomislila – Da sam ja bila u publici, pala bih na dupe koliko je ovo dobar bend. A generalno mi to teže ide.
Veljko: A čak i kad se to ne desi odmah, kad je publika nezainteresovana, desi se nešto da se upali i da proradi. A ako ne proradi, samo tri dana budeš depresivan, tu nema šta. Bude ti glupo kad se to sve zakovitla i na kraju se ništa ne desi, razmišljaš šta ja radim, zašto se ja sad gubim…
Jelisaveta: Da, dok sviraš, razmišljaš o tome, zašto ja ovo radim. Publika ne sme da dozvoli da se to desi. Ima i gradova gde provereno znamo da publika ili manje dolazi ili je manje zainteresovana. Ali ti kao muzičar moraš dati 100% sebe, bilo da je dvoje ljudi ili dvesta.
Autorica: Marija Stojadinović
Foto: Petar Micić