Pulski filmski festival završen je u petak, a publika je tokom poslednja tri dana imala prilike da pogleda i studentski program, organizovan u tri bloka, te da nasluti kakva je budućnost filma u regionu, ali i u svetu.
U okviru bloka Regija u Puli, prikazani su The Stamp (Hrvatska/Belgija), Alzheimer Cafe (Slovenija), Gasping (Slovenija), Efforless (Hrvatska, Bosna i Hercegovina), Chelkash (Srbija), Execution (Srbija) i Prom Night (Srbija).
The Stamp na atipičan, intiman i jednostavan način pokazuje kako izgleda borba migranata sa komplikovanom balkanskom birokratijom, te kako pojedinca pogađa tretiranje migranata kao da su homogena masa, puka statistika. Dva slovenska filma koja su usledila predstavljaju, u različitim životnim dobima, usamljenost, očajanje i brigu o drugome; prihvatanje da su trenuci sigurnosti kratkotrajni, da dostojanstvo čoveka često zavisi od nekog drugog, te da “vreme otkucava a mi to ni ne primećujemo”.
Film Effortless na nepretenciozan i kreativan način prikazuje dan u životu glavnih aktera, Monike i Maksima, koji naizgled sav video materijal snimaju VHS kamerom. Rezultat je vrlo uverljiv, donekle i prkosi skupljim produkcijama koje nisu uspele da ostave ni približno dobar utisak na gledaoce.
Poslednja tri filma u ovom bloku predstavljaju radove srpskih studenata; Chelkash je nastao po motivima priče Maksima Gorkog i tipičan je primer školskog zadatka koji bi, doduše, fantastično funckionisao u pozorištu, no ne i na filmu. Očito je u njega uloženo mnogo napora i ambicija, ali je isto tako očito da ekipa nije uspela u svojoj nameri, sudeći po nedopustivim tehničkim greškama poput sinhronizacije zvuka i slike.
Sličnom utisku pridružuje se i film Execution, koji je preopterećen tekstom, čak su se i bardovi poput Eve Ras i Branislava Lečića mučili sa njim. Autor je odlučio da se bavi prinudnim iseljenjima, a negativci u ovoj priči su privatni izvršitelji, aktivisti, ali i stanari. Za ilustrovanje neuverljivosti filma dovoljan je detalj u kojem jedan od likova promeni akcenat u južnjački samo u sceni gde mu se prebacuje da je “došljak”, dok ostatak filma govori besprekorno beogradski.
S druge strane, film Prom Night popravio je utisak o srpskoj školi filma, iako se bavi naizgled naivnijom temom. Svi elementi su usaglašeni i, zahvaljući snažnom autorskom pečatu, može stajati kao minijatura popularne serije Euphoria u produkciji HBO-a.
U okviru bloka Budućnost hrvatskog filma, prikazani su Južno voće, Krhko, Pandula, Santa Kruz, Rime bijele vrane, Valcer za 1. maj i Orion. Radovi studenata Akademije u Zagrebu međusobno nalikuju po tematici kojom se bave, što je gotovo uvek netrpeljivost, krhkost međuljudskih odnosa i neizrečene frustracije. Usled toga, malo je teško razlikovati ih, no neosporno je da su svi tehnički elementi na zavidnom nivou, dok gluma zavređuje posebnu pohvalu.
Izuzetak od ovog pravila je film Pandula; iako se bavi sličnom temom, autor je odabrao drugačiji način da je ispriča, premda taj način neodoljivo podseća na film The Lighthouse (2019). U ovom bloku prikazana su i dva (polu)animirana filma, Orion i Rime bijele vrane, u kojem je autorka Andrea Resner pokazala iznimnu kreativnost u montaži, animaciji i dizajnu zvuka.
Blok Svijet u Puli predstavio je filmove Witness (Rusija), Who Wants to Conduct? (Rusija), November 1st (Ujedinjeno Kraljevstvo), Sin Cielo (SAD, Francuska), Good Night (Gana, Belgija), Gando (Iran) i Inversion (Turska).
Očekivano ali istovremeno i impresivno, ovi filmovi dotakli su se brojnih gorućih problema savremenog društva, poput političke cenzure, smrtne kazne, zatim krijumčarenja ljudi i organizovanja prostitucije. Više od toga, na sirov i nimalo patetičan način, prikazali su kako izgleda život običnih ljudi u sredinama gde prosečna osoba retko ima prilike da zaviri; na pojedinačnom primeru, predstavili su glavni problem određenog društva.
Poslednjeg dana Festivala, publika je imala prilike da pogleda i dva dokumentarna studentska filma, doduše potpuno oprečnog kvaliteta. Dokumentarac o violinistkinji Who Wants to Conduct je nedovoljno osmišljen i u krajnju ruku bez poente, dok je Gando fantastično ispričana priča o devojčici kojoj je krokodil odgrizao ruku.
Studentski film se najčešće posmatra u rangu studenta, odnosno autora koji je tek na početku svoje karijere, pa se više pozornosti pridaje poštovanju forme nego autentičnom autorskom pečatu. Ako je sudeći po ovim filmovima, može se reći da su mladi autori vrlo zainteresovani za društvo u kojem žive, te da je u narativnom tonu regionalnih filmova dominantna melanholija. I dalje je vrlo očigledna razlika između domaće i svetske produkcije, no deluje da se taj jaz smanjuje. Treba pomenuti i da je na ovom projekcijama broj gledalaca uvek bio jednocifren, iako su zasigurno neki od filmova svojim kvalitetom zaslužili mnogo više pažnje.
Marija Stojadinović