Uoči Dana žena, Sindikat novinara Hrvatske pokrenuo je kampanju “Žene novinarke i druge opasne stvari”, ne bi li skrenuo pažnju na aktuelne probleme na putu poboljšanja položaja žena, od kojih mnogi traju već decenijama. Kao najvažnije tačke u borbi za rodnu ravnopravnost izdvojili su rodnu diskriminaciju na poslu, ali i rodno zasnovano nasilje.
Ipak, borba za unapređenje položaja žena, odnosno feminizam, kao izraz kod mnogih građana ne budi pozitivne asocijacije, već naprotiv – kolutanje očima i brojne izgovorene ili prećutane predrasude.
Da situacija nije nimalo drugačija u zemljama regiona potvrdile su nam srpske novinarke Milica Kravić Aksamit i Tamara Srijemac. Njih dve, osim što su autorke emisije Žena u kutiji na Radiju Novi Sad, takođe su i deo feminističke mreže oformljene krajem 2019. godine u Novom Sadu. Ova neformalna koalicija ujedinjuje više od trideset feminističkih i srodnih organizacija i inicijativa. Za Radio Rojc govore o tome šta je doprinelo da feminizam kao reč postane omražena u društvu.
Obe ste, pored ostalog, i borkinje za jezik, te verujem da imate mišljenje o ovoj temi. Dakle, zašto se “feminizam” danas doživljava kao ružna reč?
MILICA: Mislim da je neznanje, kao i u mnogim drugim slučajevima, ogroman problem. Ljudi, usled nepoznavanja termina ili same istorije nekog fenomena, skloni su zaključcima koji su njima bliski i, često, pogrešni. Čak i u vreme najveće emancipacije u bivšoj Jugoslaviji, feminizam je doživljavao ozbiljne probleme, u smislu da nikada nije bila prihvaćena ta reč, a jeste bila na višem nivou borba za rodnu ravnopravnost. Mi i danas imamo mnoge ljude koji se bore za rodnu ravnopravnost, a ne žele – i čak beže i negiraju izraz feminizam – dakle, ne žele da se deklarišu kao feministi i feministkinje, što je u svojoj biti jedan živi paradoks.
TAMARA: Feminizam se vrlo često relativizuje. Neznanje jeste veliko, ali poenta je kako se plasira ta negativna konotacija feminizma. S jedne strane, slučajno, upravo iz tog neznanja, ali s druge strane i namerno zato što uvek postoje retrogradne strukture u društvu kojima odgovara ta patrijarhalna podela uloga. Mislim da se iz tog razloga namerno plasira ta negativna konotacija feminizma kao borbe žena protiv muškaraca, zatim kako su feministkinje brkate žene koje se bore za prava koja su im već ostvarena. Neznanje dolazi otuda što smo svi skloni da konzumiramo i prihvatamo te gotove formulacije bez jačanja kritičke svesti, umesto da se informišemo, pa da tek onda donesemo sud.
Svi se krećemo u mehurima istomišljenika; van tih krugova, međutim, često se može čuti opaska da feminizam danas nije neophodan ili pitanje: “Za šta se vi borite kad sve imate?” Kako biste odgovorile na to?
TAMARA: Nije tačno da sve imamo, i to nije moje subjektivno mišljenje, to su činjenice. Možemo izvući podatak da svake godine u rodno zasnovanom nasilju najmanje trideset žena izgubi život, i to ne samo u našoj državi nego i u državama regiona, mada je to i svetska statistika. To pokazuje da je femicid rasprostranjen i to je gorući problem kada je u pitanju borba za rodnu ravnopravnost. Osim toga, žene su manje plaćene na istim poslovima u odnosu na muškarce. U jednoj fabrici, žene nose trake kako bi bile obeležene da su u ciklusu i tako se javno reklo da će one tog dana biti manje produktivne. Mnogo je takvih primera. Žene svakodnevno na poslu, na fakultetu, u školi, u autobusu, na ulici doživljavaju seksualno uznemiravanje. Mislim da bih mogla do sutra da nabrajam zašto je borba neophodna.
MILICA: U vezi sa tim da “sve imamo”, dodala bih da to što uopšte mi sad imamo priliku da razgovaramo kao žene, iznosimo mišljenje i bavimo se poslom koji volimo, zaslužna je borba naših davnih feministkinja koje su se za to borile a možda ni same nisu doživele tu priliku za obrazovanje, za istupanje i za javno iznošenje mišljenja. Mi sada to živimo, oblačimo se kako želimo, biramo ljude koje volimo… Dakle, hvala im i, upravo zbog svega toga, moja je dužnost da nastavim tu borbu.
Sindikat novinara Hrvatske je u kampanji “Žene novinarke i druge opasne stvari” skrenuo pažnju i na “depauperizaciju novinarskog zanimanja”, te na paradoks da, iako je novinarstvo u Hrvatskoj pretežno ženska profesija, u TV vestima žene su zastupljene u svega 8 odsto. Kako iz perspektive novinarki komentarišete ovo?
TAMARA: Da, u novinarstvu dominiraju žene, to jeste tačno, ali isto tako možemo da iznesemo podatak da novinarstvo nije bogzna kako plaćena profesija. Muškarci se pomeraju za kapitalom, tako da se oni uglavnom nalaze tamo gde su veći centri moći, gde je veći kapital, odnosno profit. Žena ima više u novinarstvu, praktično one su osvojile tu profesiju kada se novinarstvo u tom ekonomskom smislu dosta degradiralo. A zašto su na TV ekranima i vestima prvenstveno muškarci – zato što mi i dalje posežemo za tim patrijarhalnim obrascem i podelom uloga, te smatramo da su oni veći stručnjaci i da su pozvaniji da govore o mnogim stvarima. Ja verujem da ima podjednako dobrih stručnjakinja, ali da nemamo želju i potrebu da nađemo ko su dobre sagovornice za razne teme. Mi to i radimo u našoj emisiji; naravno, nećemo diskriminisati muškarce, ali se trudimo da upravo izvlačimo žene iz kutije i da im damo priliku da progovore. Verujem i znam da žene jednako dobro govore o mnogim stvarima kao i muškarci.
MILICA: Zanimljivo pitanje i, zapravo, meni jako važno, jer to je bila i moja početna teza za master rad na antropologiji. Zanimalo me je kako to dišu i razmišljaju po pitanju feminizma same redakcije, kada znamo da je to jedna visoko feminizirana profesija. Dakle, puno žena, a vesti nam ne donose tu realnu sliku. Čini se da sve pišu iz ustaljene, nazovimo je, muške perspektive. Dokle god u rubrici namenjenoj ženama budu stajale informacije o modi, a u rubrici namenjenoj muškarcima – ako ona uopšte postoji – sport, imaćemo potrebu da preispitujemo ovu situaciju. Ili da jednostavno zaboravimo i izbrišemo granice između tih rubrika, jer ono što zanima žene u velikoj meri će zanimati i muškarce, ili će se uvek naći interes za neku temu bez obzira na pol.
Još iz perioda protesta protiv ratifikacije Istanbulske konvencije, jasno je da određene grupe borbu za rodnu ravnopravnost doživljavaju kao direktan udar na “tradicionalne vrednosti, porodicu i hrišćanstvo”. Zašto se takve grupe toliko plaše feminizma?
TAMARA: Ja ću se opet vratiti na tu patrijarhalnu podelu uloga, koja mislim da nam je svima utkana u genetski kod zato što smo tako navikli i tako smo vaspitavani. Vrlo često ćemo čuti kovanicu To je prirodno; tako ćemo reći da je prirodno da žena odgaja decu, da je prirodno da žena radi u kući, da je prirodno da žena stane uz svog muškarca. Ne, to nije prirodno, to je društveno. I to je ono što mi zanemarujemo i stalno se rukovodimo time da, ako se tako dešava godinama, decenijama unazad, to je prirodno, i zato se opiremo nekim promenama. Ljudi se uvek plaše promena, pa tako i ove. Iz tog razloga se držimo te zone komfora iako ona, u principu, nikome ne odgovara, ni muškarcima ni ženama.
MILICA: I da dopunim, takve grupe se plaše feminizma i feministkinja – mada bih ja uvek dodala i feminista – zato što narušava njihov prirodni habitus, mrda im kavez, izvlači ih iz te uloge i pozicije koja je povlaščena. Dakle, muškarac koji u odnosu na ženu ima jednu udobniju ulogu u društvu, ne želi baš da gubi taj položaj ukoliko, naravno, i sam nije osvešćen i nema ozbiljnu dozu poštovanja prema majci, ćerki i partnerki. Dakle, to je razlog, prosto teranje na promenu razmišljanja, jer u ovoj standardnoj tradicionalnoj podeli uloga, mi ćemo stalno kritikovati ženu što nije dovoljno dobra majka, što, ako radi, puno radi, ne posvećuje se mužu i deci, dok to isto nećemo čuti na račun drugog pola. Tako da, u tom smislu, ne žele tu promenu, jer je prosto teže biti feminista u odnosu na jednog tradicionalnog patrijarhalnog muškarca u društvu.
Strategija za ravnopravnost polova Saveta Evrope (2018-2023) poseban naglasak stavlja na uključivanje muškaraca i dečaka u borbu za rodnu ravnopravnost. Zašto bi ovo trebalo da bude zajednička borba?
TAMARA: Zato što niko normalan ne profitra ovakvom podelom uloga. Stalno kruži podatak da u broju samoubistava čak dve trećine čine muškarci. To je upravo zbog te mačo uloge koja se nameće: da muškarac mora da bude jak, da ne sme da plače, da mora da zarađuje više… I taj teret koji muškarci nose takođe nije dobar, oni se vrlo često slome pod tim teretom. Govorili smo već koji teret nose žene, tako da niko ne dobija patrijarhalnom podelom uloga i zato mora biti zajednička broba. To jeste borba za ravnopravnost, za slobodu, i zato feminizam uvek podrazumeva strateško partnerstvo muškaraca i žena.
MILICA: Sasvim je, opet, prirodno da mnoge organizacije jesu usmerene na osnaživanje žena i devojčica, ali definitivno nije dovoljno baviti se samo jednim rodom, već treba uključivati i muškarce- Srećom, postoje oni koji to vrlo dobro rade, poput Centra E8. Ovo jeste zajednička borba i tako bi moralo da bude.
Rastući nacionalizam i populizam produbili su probleme u poštovanju jednakih prava žena i muškaraca. Šta to znači za “zajedničku borbu”?
TAMARA: Milica je već spomenula, odnosno zahvalila se feministkinjama koje su izborile prava koja mi danas uživamo. Treba da imamo na umu da ta prava nisu sama od sebe nastala niti će nastaviti da se sama održavaju. Veoma je važno da ih svakodnevno održavamo i unapređujemo, a upravo nacionalizam jeste nešto što urušava mnoga prava, odnosno stvara neku vrstu neslobode, jačanja mržnje i urušava demokratske tekovine. Kad nastane takva atmosfera, onda mogu da se uruše i neka druga prava koja jesu već ostvarena.
MILICA: Nacionalizam jeste u direktnoj vezi i sa očuvanjem jednog tradicionalnog duha normiranog ponašanja, pa i, naravno, podela rodnih uloga; rastom toga, i rastom uopšte populističkih govora, naravno da raste ugroženost ove naše zajedničke borbe. I naravno da imamo utisak da napravimo dva koraka napred pa se vratimo tri nazad, i da imamo osećaj da je u vreme naših roditelja borba za emancipaciju bila prepoznatljivija i učinkovitija, ali to ne sme da nas obeshrabri. Feministički populizam nisam sigurna koliko štete nanosi, jer činjenica je da mi u poslednje vreme u pop kulturi imamo dosta feminističkog diskursa. Vidimo to u nekom modnom izrazu ili u priči u vrlo mejnstrim Holivudu. Tako da, donekle možda može da odgura masu od samog značenja reči feminizam, ali mislim i da doprinosi dosta. U tom smislu, populizam koji ima neku negativnu crtu, u ovom feministkičkom smislu može čak i da pomogne malo u promociji.
Pripremila: Marija Stojadinović
Foto: Vojin Ivkov